Počelo je. Što, pitate se? Proljeće, dakle sve. Vrućina, trava kud god se okreneš, krpelji, komarci, buhe. Pa onda zmije, muhe, borovi prelci, smrdljivi martini, bumbari. Tu su i pauci, stršljenovi, bubamare, božje ovčice, možeš misliti… Uglavnom svašta.
S ne podnosi krpelje. Kad mi šećemo, ona bulji u pod pa bulji u moje noge pa bulji u travu pa u mene pa u svoje noge i tako u krug. I onda kaže da je boli vrat, pa kako je neće boljeti, kad stalno bulji u pod. Jednom je jednog krpelja ugledala čim je stigao na moju šapu, nije ni zakoračio, već ga je ona ščepala. Najbolje je što inače nosi naočale, a kad su krpelji na meni u pitanju, onda ih vidi i bez naočala, kao sokol negdje s visina dok vreba plijen na zemlji. Stalno pregledava mene, a pregledava i sebe.
Krpelji, ogrlice i sprejevi
Meni kupuje ogrlicu i nosim je cijele godine, ne vjeruje ona da se krpelji boje zime. Ali nije njoj ogrlica dovoljna, kupuje ona i sprej, na prirodnoj bazi. Za mene samo prirodno. A ja se bojim tog njenog špricanja pa skakućem kao koza po hodniku i najradije ni ne bih išla van, nakon što me ona našprica. Šprica ona i na svoje tenisice taj sprej, a ima i neki svoj. A taj joj, pak, tako lijepo miriši, da nam i kuću šprica s njim. Valjda tako da krpelji još izdaleka nanjuše da tu živim ja i ona moja S.
Kad je vidjela da se bojim špricanja, promijenila je taktiku. Najprije našprica sebi ruku pa onda to namaže na mene i to mi je malo lakše podnošljivo. A ne znam za vas, ali S stalno istražuje što bi bilo najbolje protiv svih tih nametnika i od čega bi krpelji najbrže bježali, ali uvijek se vratimo na tu sivu nelijepu, ali efikasnu ogrlicu.
Pročitajte i: Galgo – obespravljeni španjolski hrt.
Bježim od muha
Znam da su vam ti krpelji fuj, ali ja ih se baš i ne bojim. Ali zato se bojim muha. Jako. S misli da je to zato što je u Makau bilo puno muha u onoj mojoj betonskoj izbici u kojoj sam živjela pa mi je to neka zaostala frustracija. U pravu je. Uglavnom, nisu vam to obične muhe. S ih zove riječne muhe jer ih ima tu oko nas, blizu smo Rječine, ali misli da su obadi. Te vam muhe tako grizu, da je to čudo jedno. I S se u to sama uvjerila nekoliko puta, da ste samo čuli kako je psovala i muhe i vodu i rijeku i bilo je „imaš ti, Galo, pravo, grizu kao lude“.
Kad na mene sleti jedna od njih, odmah je osjetim i počnem mahnito trčati. Kad kažem mahnito, mislim greyhoundovski mahnito. Znači, vučem S za sobom dok ne uletimo u kuću, a onda ona u hodniku dolazi do daha i traži tu muhu na meni, na sebi, oko nas, šprica nas opet tim njenim sprejevima („ma da, Galči, pa baš lijep miris imaju, šta ne“) i tek onda me pusti u blagovaonicu.
Borov prelac, malen, ali opasan
A tek ti borovi prelci… S nije imala pojma da su oni opasni za nas pse. Izbjegavala ih je jer su nelijepe gusjenice, ali opasnost joj nije bila ni na kraj pameti. A onda joj je Sandra od Silva, Lione i Pin objasnila da to nisu „samo“ neke tamo dlakave gusjenice. E pa stvarno. Tako da pripazite i gledajte u pod kao S jer njihovi alergeni mogu izazvati reakciju čak i kod vas ljudi, a ne samo kod nas dlakavaca. I da, nemojte gaziti borove prelce jer su opasni i mrtvi, a i ipak su i oni bića koja se samo brane od potencijalnih napadača.
Pročitajte i: Fotografije pasa – kako napraviti dobru fotku.
Eto, shvatili ste, S i ja više volimo zimu, najviše jesen. Tada je trava suha, svih tih nametnika nema tako puno, temperatura je ugodna, šuma nas čeka širom otvorenih ruku… A mi puno bezbrižnije lutamo. No, to ne znači da nas sad nećete viđati po goranskim šumama. Hoćete, samo morate paziti da se S ne zabije u vas dok hodamo, a ona bulji u pod tražeći
Gotova sam za danas, sad ću pokušati naći onaj njezin sprej, probušiti ga i proliti. Nadam se da vi ne mučite mirisima tako okrutno svoje njuškice kao ova moja S mene.
