Svi misle da sam neka ptica trkačica. I da mi je životni san trčanje i samo trčanje. Ili, pak, da me se mora istrčavati. Ili da… Uglavnom, svi bi za mnom vikali – trči, Gala, trči. Ne vjerujte tračevima i predrasudama, kao ni kod ljudi, tako ni kod nas, pasa. Mi greyhoundi zaista volimo trčati, ali za svoju dušu.
Evo, recimo, meni prođu dani da i ne pomislim na trčanje. Možda poskočim tu i tamo, ludo se vrtim po krevetu i razbacam prekrivač na sve strane, ali trčati, to mi se više baš i ne da. Mislim, natrčala sam se u životu i sad mi je vrijeme da kroz njega idem laganini, a ne trčeći. A i, pogledajmo istini u oči, uskoro ću napuniti deset!
S ne kaže – trči, Gala
Volim jutra sa S u Gorskom kotaru, kad idemo našom stazom kroz šumu, ona me pusti i ja otrčim ludo brzo pedesetak metara, a onda samo trčkaram ispred nje, malo i ona trčkara sa mnom. I ne viče mi – trči, Gala. Jer rijetko vam ja jurim (o bježanju nekom drugom prilikom). Samo njuškam svaki list, svaku grančicu, svaki kamen. S je bivša sportašica s oštećenim tetivama pa misli da i ja, kao bivša trkačica, imam bolove i u pravu je. Zato volim što S poštuje moje želje.
Pročitajte i: Galgo – obespravljeni španjolski hrt.
Nekad je odvedem na stazu na kojoj me ne pušta jer ima puno srna, a boji se ne pojurim za nekom. Ne zna ni sama je li je više strah da se ja ne ozlijedim ili da se pri tom mom trku ne ozlijedi srnica. I onda samo lagano klizimo kroz šumu. Naučila me da volim šumu i lišće i grančice pod nogama. Kad sam došla, hodala sam samo po asfaltu, po ravnome, nikad prije nisam na travu kročila i bojala sam se jako toga što me škaklja i bocka po nogama. Trajalo je to nekoliko mjeseci. A onda sam shvatila da je trava zakon.
Lezi, Gala, lezi
Kako ljeto provodimo u Gorskom kotaru, S stalno istražuje nove staze i trudi se da uvijek idemo na neko drugo mjesto. Ne znam jeste li ikad, recimo, bili u Ravnoj Gori. Mi smo otkrile Poučnu stazu Plodovi gorja i to je bio pun pogodak. Staza ima kilometar i pol, ide kroz šumu i uživat ćete u svakom metru, jer ima toliko novih mirisa. Često ljudi S pitaju je li je strah kad idemo tako same u šumu, kako to da se ne izgubi. Ja se samo smijem u sebi. Naravno da se izgubi…
Pročitajte i: Pas bernardinac zaštitni znak prijevoja Veliki sv. Bernard.
Krenule smo mi tom Poučnom stazom, ja njušim, ona slika, bulji u nebo i govori – joj, Gala, kakva je ovo divota, vidi ovo, vidi ono, dođemo do nekog raskrižja, krenemo stazom u brdo, hodamo, hodamo, hodamo… Nema poučnih ploča, nema klupica. Uglavnom, shvati ona da to nije to, ali još usput napravi kilometar viška jer moramo pogledati i što je ono u daljini i ono divno stablo i neku lijepu kućicu.
OK, prizna ona, izgubile smo se na ovoj dječjoj stazi i nećemo to nikome reći, jesi me čula, pita me S. Ma dobro, meni je važno da sam s njom, briga mene za te njene ploče. I onda na povratku – puf! Dok je ona gledala vrhove borova i bukvi, staza je skrenula lijevo, a mi produžile ravno. Pa smo se vratile na pravi put, bolje ikad, nego nikad.
Pročitajte i: Pričaj mi o ljubavi.
I zato svakako otiđite do Ravne Gore, divna je i ovako pod snijegom, a u blizini je i restoran Breza, dog-friendly mjesto, gdje su me jako lijepo ugostili. Iako je neki dječačić došao do mene i mami rekao da mu izgledam kao da ću se upravo popiš… na pločice. Dragi moj, pa ja sam fina hrtica, a sve što sam u tom trenutku željela je – leći kraj S!
Dakle, zapamtite – nemojte mi dovikivati trči, Gala, trči! Bolje je – lezi, Gala, lezi.
